1. Kako Vi, kao profesorka na prestižnom evropskom univerzitetu, gledate na aktuelne studentske proteste u Srbiji? Da li pratite šta se dešava?

Da, pomno pratim sve što se dešava, i to iz više uglova. Ovi protesti nisu samo reakcija na jednu tragediju, oni su eksplozija nagomilanog osećanja bespomoćnosti i višedecenijske nepravde. Reč je o buntu generacije kojoj je sistematski oduzimana budućnost. To su mladi ljudi koji znaju da bez demonstracije lojalnosti vladajućoj stranci nemaju šanse da se zaposle, ostvare karijeru, ili vode dostojanstven život. Ne iznenađuje me što su upravo oni izašli na ulice. Naprotiv, iznenađuje me što se to nije dogodilo mnogo ranije.

2. Koliko je važna solidarnost profesora sa studentima u borbi za demokratske principe i slobodu govora, posebno u represivnom političkom kontekstu kakav je u Srbiji?

U kontekstu u kojem su pritisci, cenzura i strah postali svakodnevica, solidarnost profesora nije stvar simpatije, već pitanja ličnog i profesionalnog integriteta. Sistem u Srbiji decenijama počiva na ućutkanoj i obespravljenoj akademskoj zajednici. I to nije slučajno. Setimo se Šešeljevog Zakona o Univerzitetu i posledica koje je ostavio. Profesori, istraživači i nastavnici su godinama sistematski ponižavani - finansijski, simbolički i institucionalno. Uklanjani su sa pozicija, sklanjani iz javnog prostora i pretvarani u administrativne izvršioce volje politički postavljenih, često nekompetentnih rukovodilaca.

Danas to ćutanje puca po šavovima. Univerzitet je više od obrazovne ustanove - on je poslednja linija odbrane društvene autonomije. Ako univerzitet padne, pada i ideja da znanje, kritičko mišljenje i sloboda izražavanja mogu postojati nezavisno od političke volje.

Posebno me je impresionirao štrajk prosvetnih radnika u Srbiji i njihova hrabrost da jasno i glasno poruče „ovako više ne može", solidarno sa studentima i građanima. Oni ne brane samo svoje plate, već profesiju, integritet škole i osnovno pravo svakog deteta da uči u sistemu koji nije ideološki podređen.

Danas su studenti ti koji podsećaju na temeljne vrednosti - postali su glas razuma i otpora. Profesori imaju dužnost, obavezu i privilegiju da budu uz njih.

3. Videli smo u Srbiji primere profesora koji su podržali studente, ali i one koji su ostali po strani. Koja je, po Vašem mišljenju, društvena odgovornost univerzitetskih profesora u ovakvim momentima?

U ovakvim situacijama ne postoji neutralnost. Svi znamo kako sistem funkcioniše: partijsko zapošljavanje, urušene institucije, izbrisane granice između političke moći i univerzitetske hijerarhije. Profesor koji „ostane po strani" zapravo podržava status quo. Naš posao nije samo da predajemo gradivo, već da branimo principe zbog kojih to znanje ima smisla. Ćutanje je saučesništvo.

4. Kako studenti i akademska zajednica u Austriji reaguju kada su suočeni s političkim pritiscima? Postoje li mehanizmi zaštite koji bi mogli poslužiti kao inspiracija za Srbiju?

Austrija ima snažne mehanizme zaštite akademske autonomije, ali ni ovde borba nije bila laka. Za univerzitetsku nezavisnost, socijalnu pravdu i jednakost, kao i prava studenata koji nisu deo elite, bilo je potrebno izboriti se. Nijedno pravo ne dolazi samo od sebe - iza svakog stoji nečija borba.

Ono što može poslužiti kao inspiracija Srbiji jeste model institucionalizovane solidarnosti: studentske unije, sindikati nastavnika, profesorska tela koja ne strahuju da javno istupe. To stvara infrastrukturu otpora. Srbija formalno ima većinu tih mehanizama, ali bez transparentnosti i dosledne primene oni ostaju mrtvo slovo na papiru.

5. Da li mislite da međunarodna akademska zajednica može ili treba da pruži podršku studentima u Srbiji? Kako bi ta podrška mogla da izgleda?

Ne samo da može - već mora. Akademska zajednica je globalna. Ako studenti u Beogradu, Novom Sadu ili Nišu ustaju protiv režima koji im uništava budućnost, to nije samo njihova borba. Podrška može biti simbolična - kroz javna pisma i saopštenja (npr. Pismo podrške srpskim studentima i profesorima), ali i konkretna: obezbeđivanje gostujućih stipendija za progonjene studente, naučna saradnja s profesorima pod pritiskom, medijska vidljivost i zajedničke tribine, publikacije i projekti.

Problem je što takva podrška najčešće dolazi zahvaljujući pojedincima, a ne kao rezultat organizovanog institucionalnog odgovora. Tromost institucija ostaje ključna prepreka.

6. Kao članica Građanskog pokreta „Solidarnost", šta vidite kao sledeći korak u povezivanju akademske zajednice, građana i političkih aktera koji žele promene u Srbiji?

Odavno je već vreme da se svi koji dele vrednosti poput pravde, solidarnosti, jednakosti, slobode i brige za javno dobro povežu. Bez obzira da li će to biti kroz zajedničku platformu ili sopstvene predloge, ključno je jasno i iskreno artikulisati zajedničku političku viziju.

Akademska zajednica treba da doprinese znanjem, građani hrabrošću i iskustvom, a politički akteri van režima moraju pokazati zrelost i spremnost na saradnju. Potrebno je da slušaju ne samo jedni druge, već i glas onih koji protestuju - na ulicama, ispred fakulteta, u učionicama.

Verujem da možemo izgraditi politički front koji neće biti samo izraz nezadovoljstva postojećim režimom, već konkretna vizija pravednijeg društva. Današnja situacija je mnogo povoljnija nego što je bila pre 1. novembra, a promene, kao i mnogo puta do sada, počinju upravo ovako: među studentima, na ulicama.

Aleksandra Inić-Kanada, članica UO GP Solidarnost, diplomirala je biohemiju 1996. godine na Univerzitetu u Beogradu, gde je odmah nakon toga započela rad u Centru za imunološka istraživanja „Branislav Janković", baveći se istraživanjima urođenog imuniteta i autoimunskih bolesti. Magistrirala je imunohemiju, a doktorirala imunologiju na Katedri za biohemiju Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Dodatno iskustvo u oblastima imunologije i vakcinologije stekla je na Institutu „Torlak".

Nakon preseljenja u Austriju, nastavila je postdoktorsko usavršavanje na Medicinskom univerzitetu u Beču, sa fokusom na hlamidijalne infekcije i razvoj vakcina. U periodu od 2014. do 2018. godine obavljala je funkciju zamenice naučnog direktora Centra za upale i infekcije oka. Nakon habilitacije iz oblasti imunologije i vakcinologije 2019. godine, dobila je stalnu poziciju na Medicinskom univerzitetu u Beču, gde predaje različite module u oblastima infektivne bolesti, tropska medicina, vakcinologija i imunologija. Trenutno vodi istraživačku grupu usmerenu na proučavanje patogeneze hlamidijalnih infekcija, razvoj novih strategija vakcinacije i istraživanje uloge mukoznog imuniteta u zaštiti od bakterijskih patogena.